Демократија је реч која се користи од античких времена. Највише јe срећемо у литератури која се бави древном Хеладом. Демократија је оставила велики траг у уређењу Атине, највише као облик владавине. Посматрана из угла нашег доба, демократија је била најпрогресивнија за то време. Зато јој се сa разлогом и дивимо. Средњовековни феудализам и рани нови век не бележи ову реч ни као појам. То време је обележио вазални однос феудалних структура. Борба за очување позиција, као и поделе која ће се јавити са развојем апсолутизма на феудалце и министеријалце. Такво превирање трајало је до Француске револуције. Након велике револуције демократија се враћа као оружје треће класе у борби за политичким и друштвеним утицајем у земљи. Са појавом парламентарних система и развоја политичког друштва, демократија ће бити идеал и средство.
XX век, и поред два велика страдања, био је век прогреса демократије. Ипак, она се различито развијала у различитим земљама. Негде као носилац идеје прогреса, негде као средство а негде и као име којим се прикривао карактер власти. Најбољи пример је бивша ДДР, која је у свом имену носила префикс демократске земље, док је државом владала комунистичка партија. Та држава била је под контролом моћног СССР-а, где је партија одлучивала о свему. Као ученик VIII разреда, добро памтим предавања из историје, која нам је држао наставник познат по терору над ученицима који су одлазили у цркву. Он нам је причао како је у Русији након октобарске револуције дошло до подела међу револуционарима на мењшевике и бољшевике. Први су, како им само име говори, били мањина. Они су надјачани и скрајнути. Насупрот њима, бољшевичка већина је одлучила како ће изгледати нова држава. Сви знамо неславни крај СССР-а. Дошло је до потпуне дезинтеграције земље.
Са друге стране гвоздене завесе демократија је постепено еволуирала. Највећу корист од бољшевика имала је радничка класа западне Европе. У страху од могућих радничких побуна и револуција, са развојем капитала, повећане производње и под утицајем моћне САД, државе Европе градиле су дијалектички своју демократију. Она се заснива на владавини права, на једнакости свих грађана и на праву мањине да се њена посебност не угрожава.
Пре десет година преселио сам се у Шведску и осетио како изгледа живот у једном демократском друштву. Чак и у приватној фирми у којој радим, у којој је директор и власник капитала, видео сам како у реалном животу изгледа демократија. Требало је да један сеоски вртић буде угашен, али су мештани објаснили зашто мора остати. Сличан тип вртића не постоји у општини, а прописи Шведске налажу да свака општина мора имати у својој понуди такав боравак. Без обзира што је општинска владајућа структура имала могућност да изгласа своју одлуку, одустали су. Првих година мог боравка у Шведској пријатељи из Србије би ме често питали како ми изгледа Шведска? Мој одговор је увек почињао са: Баш онако како сам замишљао да треба да изгледа Србија док сам се борио пре петог октобра.
Да се вратим назад на тему. На вежбама из историје старог века, проучавали смо демократску Атину. Период од средине V века пре н.е. па до краја Пелопонеских ратова. Златна ера атинске демократије и Периклово доба. Одлуке су се доносиле демократски, али нису баш све биле исправне. Било је и штетних, посебно по друге чланице поморског савеза. Касније ће у IV веку пре н.е. Аристотел у делу Политикон изнети своје виђење политичке филозофије. Извршио је поделу по облицима уређења и карактеру владавине, која ће нам остати до данашњих дана. Код истог типа уређења Аристотел уочава да власт може бити добра и лоша. На пример: тиранија је лоша, док монархија може бити добра; власт олигархије је лоша, док је власт аристократије добра. Најзад, Аристотел насупрот демократији, лошој власти, ставља политеу као облик добре власти. Зашто је демократија лоша ако одлучује већина? Зато што је политеа боља. Политеа је владавина свих, а то је већ држава. У том случају нема ко да влада, јер сви су власт и сви поштују правила. Демос је народ, а кратија – владавина (кратос је и сила). Дакле, указује нам на то да над неким треба владати. Некада је немогуће на једном месту окупити све чланове заједнице, било да је локална, а још теже државна. Стални референдуми нису могући. Зато је важно да код представничке демократије, они који су изабрани за представнике размишљају о потребама свих које представљају и да раде у интересу свих који чине ту заједницу. У представничкој демократији, каква је парламентарна, постоје избори, где се некоме привремено делегира легитимитет да одлучује у нечије име. Овде долазимо до суштинске разлике. Друштва која имају високо развијену свест о заједничком добру, теже да успоставе систем политее, док неразвијена, тзв. друштва у транзицији, немају ту свест широко заступљену. Србија управо спада у једно такво неразвијено друштво транзиције.
Пре пар година дискутовао сам са добром другарицом, били смо заједно у Студентском парламенту БУ и саборци током периода владавине Милошевића. Касније сам изашао из Демократске странке, док се она прикључила истој. Нас двоје делимо исте вредности, али имамо и различито виђење. Током једног разговора, поменула ми је како је испитивање јавног мњења у Србији показало да нешто мало изнад 1/3 младих верују да је демократија добар облик владавине. Мало мање од тог процента верују да није и 1/3 није могла да се определи. Прокоментарисао сам да су млади паметни. То што они виде, то што им се представља као демократија, то по мени није демократија. Где су они могли да је виде у пуном значењу, у смислу политее?
Ја верујем у младе људе. Када сам био у њиховим годинама, урезало ми се објашњење покојног Велибора Васовића да само млади могу донети квалитативне промене. И заиста, када размишљамо о човечанству, прогрес је непрестан. Зашто да сумњамо да млади у Србији за разлику од целог света нису прогресевнији од старијих генерација?
Нама су се сада десили студенти. Повод је трагичан, али све остало је величанствено. У почетку је то било скромно, али се сваке недеље њихова одважност показивала све снажнијом. Данас су они ти који воде ову земљу. Неформално, али снагом свог ауторитета за који су се изборили подносећи жртве. И зато њима сви верују, па чак и они који су доведени на митинг Александра Вучића. Они не желе ,,кратију”. Они не желе да владају. Они имају пленум на коме се дискутује. Чује се реч и снага аргумената, а онда се размишља шта је најбоље за опште добро. То је оно што нема ни наша власт, ни наша опозиција.
Опозиција би данас да помогне. Не жели да статира, а није способна да изнесе улогу која јој припада по природи ствари. Када кажем опозиција, мислим пре свега на онај партијски врх или неколико појединаца који доносе одлуке. Сваки покушај који није искрен одбија се попут дисхармоније. То је као када би се на концерту филхармоније у тренутку кад треба да се чују виолине, појавио добошар одушевљен дивном музиком и из све снаге почео да лупањем даје свој допринос. Зоран Ђинђић је од многих реченица и мисли рекао једну која ми се јбаш урезала: „Не може се Србија променити, а да се ми не променимо.“ Не може она постати боља ако ми сви не постанемо бољи. Постаћемо бољи ако дозволимо да и други утичу на нас, посебно када је у питању општи интерес.
На жалост, стекао сам утисак да о тој поруци већина политичке елите у Србији ретко мисли, нарочито ако их неко не подсети на то у свом критичком трксту или непосресредном разговору. Ту лекцију су прескочили многи који су и данас у мојој Демократској странци или који су потекли из ње. Одлуке доноси мали круг људи, док демократија постоји само као привид на дан избора или приликом бројања гласова. Као последица појављује се опозиција унутар саме опозиционе странке. Победник своје опоненте проглашава мењшевицима и инсистира да се мора беспоговорно поштовати воља већине која одлучује(гласа) демократски. У међувремену, водећа страначка врхушка обезбеђује себи већину у свим органима странке именовањем министеријалаца за поверенике. Ко се усуди да подигне глас добија опомену да ће га искључити из чланства. И како су одлуке већином штетне, тако се методом индукције закључује да се преплићу два облика управљања: олигархијско и вулгаризовано демократско. Као што су у филозофији постојале школе мишљења, у историји и другим наукама школе метода изучавања, у спорту школе фудбала, кошарке или рукомета са својим посебним стиловима играња истих, тако и у политици постоје школе. У Србији постоје две школе политике. Једна школа је проистекла из Радикалне а друга из Демократске странке. Радикална је продуковала најсировије кадрове, али када је дошла на власт имала је потребу да ојача, како би се што дуже задржала. Зато је преузимала из друге школе колико јој је требало и када јој је требало. Није могла да узме све, али узела је довољно да направи једног монструма, каков у свету није виђен још од Авара. Узела је најбоље полазнике партократије. Узимала је министеријалце, људе који само заслугом патрона су имали незаслужено висок положај у страначкој хијерархијхи и државној управи. Узимала је и оне који су попут новонасталих феудалаца желели да сачувају своје стечено лено. У Демократској странци остали су само непоткупљиви идеалисти, као и они који се надају да ће у новој подели карата бити неки значајан фактор у будућности. Сличну генезу развоја имале су и друге странке проистекле из демократске школе. Ти који би да буду фактор, позивају се на демократију, али искључиво онда када „обезбеде“ већину. Они имају потребу да владају. Можда тиме задовољавају неке личне потребе надомештајући све што им је недостајало у периоду одрастања или сазревања у младости. Чује се и мишљење да они само нису дорасли позицији коју имају у хијерархији. Ја сматрам, да они то јако добро знају, и да се труде да разним достеткама попут лошег ђака, прикрију своје недостатке. Грчевито чувајући позиције које имају, спремни су на све, само да би задовољили своје прохтеве. Они имају жељу да тргују утицајем, позицијама и обећањима. На жалост има и кратковидих, који мисле да им такви могу нешто понудити у будућности. Кратковиди не виде висину овог талас који је преплавио обале Србије и који ће негде наталожити муљ, зато се надају да ће се отворити простор за њихове будуће дародавце, који само треба да буду видљиви. Многи их на жалост перципирају као носиоце демократске борбе који треба да узму битну улогу. Ту погрешну перцепцију неких политичких индивидуа или скупина имају многи грађани идеалисти, али и одређено чланство које сврставам у материјалисте.
Због таквих лоше школованих кадрова, данас пати већина странака или готово све. Људи који су зарад личног интереса напуштали своје странке или протеривали опоненте, понекад бацали љагу на конкуренте нису способни да имају значајнију улогу од постојеће. Могу се уједињавати, правити природне савезе или неке сасвим неприродне, али све је узалуд. Може статиста да буде присутан у више кадрова или чинова, али је то његов максимум. Он не може добити награду за најбољу споредну улогу, јер је не може квалитетно изнети. Ова студентска прича се не може зауставити и не може се вратити на почетак радње. Која је заправо улога политичара који су се показали недораслим? За почетак најбоље би било да буду публика, оставе добоше који нису за овај концерт и аплаузом науче ритам Баладе за Аделину.